|
         |
 |
Te noći nisam mogao da spavam. Gledao sam zgužvane zidove oko sebe, tavanica me je grebala po nosu. Kao mesečar, u potpunom mraku, bez predstave o vremenu, oblačim se za gljivarenje. Ispred kuće me sačeka magla kao testo. Pipam se po prsluku, po čizmama, stežem štap i kotaricu, čini mi se da sam na broju. Kuckam farovima po onoj magli, vozim polako. Na dogovorenom mestu me čeka Đole. Naš cilj je srce Rudnika, šume u okolini Manastira Vraćevšnica. Put je potpuno pust, ničeg živog nema da se pomeri, pretrči, uzleti. Pomalo je avetinjski. Pratim poznate putokaze ali posle nekog vremena sve nam postaje neprepoznatljivo. Pojavljuje se nekakva gusta četinarska šuma. Onako zamotana maglom, izgleda kao iz nekog drugog sveta. Tamo gde smo se zaputili nema četinara, sve je nekako čudno. Još kao za inat, zaboravio sam navigaciju. Pada odluka da se parkiramo uz put, da istražimo nepoznato. Magla nas još uvek davi, mislim da smo poranili preko mere. Hvatamo se za prvu stranu, pentramo, poštapamo. |
Tajanstvena magla je pritisla šumu.
|
|
Puno mi je lice paučine, ovde dugo niko nije prolazio. Dozivam Đoleta, magla guta zvuk kao ministarska vrata, ne čuje me. Njemu izgleda ništa nije neobično, čim se odmah udaljio. Nalazim se u nekakvoj začaranoj šumi, na nepoznatom terenu, još bunovan, pomalo uplašen. Na vrhu grebena vidim da hodam po starim zidinama, obraslim mahovinom i lišajevima. Debeo sloj zemlje krije protekle vekove, neka sila me zaustavlja, izuva mi čizme. Ispred mene se na hrapavoj zelenoj pečurci, nepravilnog oblika raširila čudna crvena žaba, nikada je do sada nisam video. Hvata me panika, ova žaba nije baš tu slučajno, koluta očima, otvara usta, gde je sada Đole. Žaba skoči sa pečurke i nestade u rupi, u kamenu starog utvrđenja. Nisam bio siguran da li je znoj na čelu od uspona ili od ovog susreta.
|
Čudna crvena žaba (Rana dalmatina).
|
|
Proderem se u daljinu, glas moj kao da ponire i za čas nestaje. U hrastovom lišću nalazim prve lisičarke ali avaj, ove su nekako bele, a opet ona prva, ubrana u mojoj ruci je prepoznatljivo žuta. Ovo nisu čista posla, treba mi društvo.
|
Hrapava zelena pečurka (Albatrellus cristatus).
|
|
Pokušavam da stignem do kakve čistine, možda će me Đole čuti odatle. Sedam sav isprepadan, naslanjam se na obližnji hrast. Nešto me žulja, nešto viri iz stabla. Gomila naređanih tanjira od češkog porcelana sa ljubičastim obodom zarobljena je u drvetu. Ispod je sigurno bila kneževa kuhinja, okamenjena, zaustavljena u vremenu. Šara na tanjirima je izuzetna, majstorski rad. Iz ovog hipnotičkog stanja me izbavlja Đole. Pojavio se niotkuda sav izgreban, rekao bi u poslednjem času. Bio sam siguran da bi mi šaka ostala zarobljena sa onim tanjirima u stablu, da glas ljudski ne razbi čaroliju.
|
Bela lisičarka (Cantharellus bicolor, danas se ova vrsta smatra C.cibarius).
|
|
Hrastova šuma prelazi u bukovu, tamnu, zloslutnu. Sunce još nije izašlo i dalje nosimo maglu na leđima. Neprijatno mi je da priznam Đoletu da se plašim, prvo čudan teren, pa crvena žaba na zelenoj gljivi, pa češki tanjiri, ovo nešto nije u redu. Negde dole u bukovom jendeku nešto šušnu. Ispred nas se odjednom stvori prvo kontura, pa ljudska prilika. Mrak, magla, tišina, jeza, bila je to prava pravcata šumska veštica sa kotaricom gljiva u ruci. Đole joj kao po komandi priđe, a ona izvadi iz iste korpe medenjak i ponudi mu. Đole, ne jedi to ni za živu glavu, Đole pretvoriće te u kamen, Đole zar ne vidiš vešticu. Uzalud, glas me je izdao, pokreti otupeli. Zevao sam kao ona žaba, nem i nepokretan. Đole potpuno smiren zagrize medenjak, a veštica odmah potom nestade u pomrčini.
|
Tanjiri od češkog porcelana (Trichaptum biforme).
|
|
Koračamo uskim šumskim putem, ja prvi, a Đole iza mene. Paučina mi hvata glavu, a kupina noge. Namerno zastajem, sklanjam se u stranu da me prijatelj prođe. Jeo je onaj začaran medenjak, udariće me nečim u glavu, odneće onoj veštici u kazan. Ne znam, ipak je bolje da ja budem pozadi. Put se sav stvrdnuo od teških traktorskih točkova, zemlja je kao kamen. Na vrhu prevoja učini mi se da nešto strči iz zemlje. Priđosmo bliže, a možda nije trebalo. Iz kamenog puta virilo je troglavi patuljak posmatrajući baš nas. Na tri glave se navalilo podignuto parče puta, kao kapak, kao kapija za ulazak u podzemni svet. Još uvek mi se ta slika vraća. Svaka glava je imala narandžastu kapu, nareckanu po obodu, žuto lice i brkove, brada je bila potpuno seda. Najveća glava upita šta tražimo u njegovoj šumi. Leva reče da smo sigurno skakavci što pustoše šumu. Desna dodade da nas treba uništiti suncem, vetrom i vodom. Posle, ne znam koliko vremena bez našeg odgovora, kapak se zatvori, a ja počeh da šaram po stazi, ne bih li napipao možda alku ili zvekir, uzalud.
|
Troglavi patuljak iz podzemnog sveta (Amanita caesarea).
|
|
Đole meni nije dobro, promucah jedva. Đole daj da begamo iz ove bukve, nešto će nas uhvatiti, začarati, pojesti. Đole, ravnodušno reče da je onaj medenjak bio sjajan, a da je ovog patuljka već viđao. Užas, shvatih tada da je i Đole postao njihov.
|
Mala sunca (Russula solaris).
|
|
Čini mi se da silazimo mnogo više nego što smo se peli. Znam da je bukova šuma tamna ali ova je za dva mraka tamnija. Hladan znoj me zaliva, Đole 'ajde da se vratimo. Nema problema, evo kola su nam tu blizu, reče. Mene je našao ovaj začarani gljivar da pravi ludim. Pa kilometrima idemo samo u jednom smeru, kola su nam ko zna koliko udaljena. Silazeći u ko zna koji jendek po redu, ugledah mala sunca. Bile su to gljive žutih šeširića, zrakastog oboda, tako topla, tako vesela. Nada se probudi da nije sve tako beznadežno, da se nismo izgubili, da zla magija popušta. Ubrzo zatim, na moje veliko iznenađenje velika svetla kapija nam pokaza izlaz iz šume. Na osunčanoj čistini su nas čekala kola, sve mi se nekako učini poznatim. Kotrljamo se niz Rudnik, u kotaricama uz malo gljiva mreška se komadić magle. Baš dobar beše onaj medenjak, reče zagonetno Đole.
|
|
|
